Letnji seminar fizike se privodi kraju

Autor: Isidora Rapajić
Letnji seminar fizike se privodi kraju, spremam se za bleju. Stanje na projektu odlično. Program je nekoliko puta u toku dana izbacio  „neće“,  međutim uz pomoć entuzijastičnih saradnika je ipak proradio. Na završnom sastanku nisam imala ideju kako izgleda moj sendvič (dobra stvar – loša stvar – dobra stvar)  i sada kada imam malo više vremena da razmislim o tome, zaključujem da je opšti utisak svakako u plusu.
Već na prvom sastanku smo dobili okvirni plan seminara. Veći deo se svodi na rad na projektima, u najavi su par predavanja i odlasci na Gradac i bazen. Seminar je zvanično počeo, za ručak nas je kao i obično sačekao čuveni petnički pasulj a posle toga smo išli da razgovaramo sa saradnicima o projektima. Kao odgovor na to, dobijali smo gomile radova koje je trebalo proučiti i spremiti se za prezentovanje drugog dana. Na prezentacijama smo kolektivno zablistali, pitanja koja su nam postavljali saradnici su svakako pomogla da shvatimo šta treba da bude sledeći korak i na koji način to treba izvesti jer ciljevi naših projekata ugalvnom nisu bili jasno definisani. Počeli smo da pišemo svoje dnevnike rada koji su u početku ličili na dnevnike bleje i kada smo konačno shvatili kako to treba da izgleda, saradnici su izgubili želju da ih čitaju. Većina polaznika se ove godine opredelila za simulacije, problemi tipa „program mi kaže neće“ su bili učestali a eksperimentalci su najviše vremena provodili skapajući aparaturu. Odlazak na bazen je prijao iako je bilo očekivano da će veći broj polaznika izraziti želju da  izgori na suncu. Na pešačenje i izlet na Gradac se ipak uputio veći broj polaznika fizike i to je bila odlična prilika za druženje sa ljudima sa ostalih seminara. Problem je bio što nismo poneli dovoljno vode i prvi deo puta po suncu, kamenju i visokoj travi je bio isrpljujući. Posle toga je usledilo hodanje kroz hladnu vodu i jedva smo čekali ručak i da Savan odobri odmor. Nakon što smo se vratili u stanicu onako umorni, predožen nam je odlazak u pećinu. Grupica preživelih, kojima nije bilo dosta šetanja, je ipak odlučila da bi bilo fenomenalno završiti dan obilaskom pećine i slepih miševa. Jedne večeri smo pogasili svetla i izašli napolje da gledamo kišu meteora i usput naučili dosta stvari o zvezdama i sazvežđima.
Posle toga smo intenzivnije radili, napredak se video, u svakom trenutku je stanje na projektima bilo pod budnim okom saradnika. Sledeći krug prezentacija se završio tortom, rođendanskom žurkom i slušanjem muzike u staroj geografiji do kasno. Predavanja koja smo imali su bila o mogućnostima za rešavanje problema tri tela, o česticama i dešavanjima u CERN-u, o tome kako je fizika svuda oko nas i kako su to povezani veliki naučnici, kao i o tome kako se prezentuje, što je bilo jako korisno ponovo čuti iako smo isto to slušali mnogo puta. Ponovo rad na projektima i priprema za završne prezentacije, samo što je efikasnost mnogo opala jer je umor počeo da nas savladava. Završne prezentacije su duže trajale i uprkos tome što većina polaznika nije imala ideju šta reći, prošlo je dobro. Ostalo je još stvari za uraditi, sezona mailova počinje, nadamo se da će do jesenjeg projekti dobiti konačan oblik. Poslednje veče smo proveli na žurci kod istoričara i ostali budni celu noć kao što to obično biva u Petnici.
Šteta što nismo uspeli da organizujemo kolektivan rat pištoljima na vodu, valjda će biti prilike za to neki drugi put.
 

Zar je negdje ljepše nego leto u Petnici?

Autor: Jelena Marković
Entropija našeg sistema se smanjila:  okupili smo se u Petnici 19.8.2013 na ljetnom seminaru. Seminar se zove ljetni, ali vremenske prilike nisu odavale takav utisak.
Broj nas, polaznika, se kretao u intervalu od 9 do 13,
 Brp∈[9,13]
 a ni broj saradnika nije bio konstantan
 Brs≠const.
 Na žalost, mnogi polaznici nisu mogli doći na seminar, a neki saradnici su bili sa nama samo nekoliko dana. Radili smo na projektima, igrali asocijacije, mafije, svirali, pjevali…. Žurke, doduše, nismo pravili , ali su saradnici proslavili i za nas. Imali smo i  interesantna predavanja, radionicu poslije koje smo dugo razmišljali o česticama i CERN-u. Bilo je tu još mnoooogo,mnogo drugih zanimljivosti koje se mogu doživjeti samo u Petnici.
Bingam (ili mu manje poznato ime Mario) je radio  na posmatranju kretanja u nenjutnovskom fluidu (inače, fluid koji se ne ponaša kao njutnovski). Svi smo bili svjedoci savršenstva grafika u Paint-u, po čemu je postao nadaleko popularan. Ostalo je nejasno zašto se Sara i Petar muče programirajući u Fortranu „kad se sve to može lepo nacrtati u Paint-u“.
Napraviti nevidljivi ogrtač htjeli su Sara i Petar. Zaljubljeni Petar je možda htio da pod plašt sakrije blagi osmijeh nakon misterioznih nestanaka, dok su Sarini motivi ostali nepoznati do kraja seminara. Sara se i ovaj put nervirala (kao i prošle godine), samo ne zbog kolege, već zato što često nije znala šta da radi. Tu je Jelena uskakala da pomogne.
Jelena je naš novi vođa seminara (od ove godine). Ona se bavila raznim stvarima; od rješavanja jednačina, rastavljanja tonera , preko nabavke stvari iz Valjeva (ponekad se znao desti neobjašnjiv fenomen iščezavanja spiska), pa do dizajniranja zajedničke fotografije.
Ove godine smo bili kreativniji, za razliku od svih predhodnih. Fotografisali smo su u fontani. (Fontana u ovom slučaju ima značenje ograđeni krug bez vode.) Majstor fotografije je bio Ogi, koji je, od kada je došao na seminar, bio zadužen za tu oblast (a i mnoge druge).
Zbog malog broja fotografija krivi smo mi, Zoki i ja. Mi smo proučavali tečne klikere. Shvatili smo da su klikeri veliki pozeri, pa smo ih morali slikati/snimati sa svih strana, tako da je većina fotoaparata (a i sličnih uređaja) bila u našoj službi. Zokijeva sklonost ka muzici Josipe Lisac nije naišla na odobravanje ostalih polaznika. On je patentirao i novi način buđenja (Uputstvo: ako želite da se probudite otvorite kalkulator i upišite 202).
Da umanji našu krivicu, i napravi dosta fotografija za kratko vrijeme, uspjela je Ana. Njeno istraživanje zvuka gitare će se odvijati kod kuće.
Glavni u labaratoriji je bio Acko. Pred njegov dolazak održavalo se svečano sređivanje labe. Nad našim glavama kao da je odzvanjao eho: “nemojte biti kao elektronci”.
Marija i Ogi su ostali vijerni kuglicama (granularnim materijalima). Nisu krili oduševljenje zbog činjenice da ne moraju više da prave pakovanje tri sata. Kako bi nam dokazali svoju očaranost, Marija je na tabli nacrtala aparaturu permanentnim markerom, tako da smo ju gledadli duži dio seminara. Sa nama su podijelili i svoja veoma lijepa iskustva iz Njemačke i Hrvatske.
Da fizičarima obezbjedi dovoljne količine plastičnih metaka za rukom je pošlo Tijani. I naredne generacije polaznika će joj biti zahvalne. (a možda je naslutila neku osvetu hemičara, hm…. ).
Okarakterisati vazdušni tunel nije lako, a to najbolje zna Marija. Ko nađe nešto što ona nije probala sa dimom dobije čokoladu. U saradnji sa Košijem jedne večeri nam je obezbjedila dvosatnu pauzu. Parola im je bila „Dimom protiv struje”. Poslije tog dana nisu nešto bili omiljeni kod hemičara, ali nam je Petar popravljao odnose.Kako je Koši saradnik i na elektronici, željno iščekujemo njihove reakcije na ovaj podvig.
Zatim se, Marija pridružila Jovanu u misiji nalaženja različitih oblika u hidrauličnim skokovima…. Nismo sigurni šta su vidjeli jedne noći (bombone, keks ili pak kolače), ali im je sinula ideja da pod labe pretvore u šećernu poslasticu. Sigurna sam da su im mravi bili zahvalni, ali ne i Acko. O Jovanu nije potrebno više pisati, jer sve detalje možete pročitati na njegovom blogu ili fb stranici.
Petra i Kristina su tražile haos u kretanju fizičkog klatna… Arheolozi su otišli ranije, pa im nisu bili od velike pomoći oko aparature, ali su zato na njoj vrijedno radili Cekić i Vadan. Veliki broj aparatura se nije uspio ni prebrojati. Eh, da je još Cekić prošle godine znao koliko je zanimljiviji haos u fizičkom klatnu nego u lorencovom točku….
Od prvog dana Bukvant je imao  „gotovu simulaciju, samo da se nešto odbaguje” i tako je ostalo do pred kraj seminara. Simulirao je šta se to događa kada laser prolazi kroz plazmu. Ovaj put je odlučio da nam se pridruži na fotografiji.
Samoodrživi polaznik, Milan, eksperimentisao je sa pojavom nesjedinjavanja naelektrisanih kapi. Zajedno sa Petrom bio je zadužen za večernja druženja uz klavir i gitaru.
A ja? Pa o tome je najbolje da napišete nešto vi….
 

Utisci sa prvog zimskog – 2013

Pokušavajući da saberem sve utiske iz Petnice, shvatam da ne mogu sećanja lepo da organizujem, zbog deprivacije sna, već da se sve izbutano u jedan omlet. Početak je jasan, svi smo se predstavljali, saradnici malo opušteniji, a mi, polaznici, uglavnom smo se delili na ljude koji vole I koji ne vole da jedu. Kada smo stigli u menzu, ispostavilo se da svi vole da jedu, I to se potvrdilo narednih dana. Plus je vođa seminara , Jelena, stalno proverala  “Jesmo li njupkali?”, tako da niko nije ni mogao da ne njupka.
Nisam video raspored, ali sam ipak dao sebi malo oduška da se raspakujem. Greška! Zakasnio sam malo na prvo predavanje. Nisam puno propustio I što je najbitnije, saznao sam prve dve istine Petnice. Prva istina je da nikada ne pričaš o Petnici. Druga istina je da nikada ne pričaš o Petnici. Šala, naravno, iako podseča, nije ovo bio Fight Club. Ove dve istine će saznati oni koji odluče da krenu, a znaju ih već oni koji su bili. Društvo je bilo zanimljivo, svi su bili manje – više manifestacije uticaja fizike. Različiti muzički ukusi, delovi države, škole, a svi poprilično precizni u izražavanju i zainteresovani za fiziku.
Radili smo test koji podseća na test opšte kulture (koje je profesije Havijer Solana?), zatim posle matematika sa Markom i Isidorom. Od tog trenutka, sva sećanja su mi pobutana, pa ću pisati stvari kojih se sećam, mada ne pravilnim redosledom. Imali smo i test znanja u kojem je najveću kontroverziju izazvalo pitanje koje ide otprilike ovako: “Gde lovac treba da puca majmuna koji pada sa određene visine ako su u istoj ravni: iznad, u njega ili malo ispod.” Ovo pitanje je povuklo mnoge filozofske i ekološke misli , od toga da li je uopšte dozvoljeno loviti majmune, preko kvantnih majmuna i sličnih, za naš život značajnih stvari. Vlada nam je objašnjavao Kvantnu elektrodinamiku, a što je još važnije, naučio nas je da se igramo Mafije. Prva partija je bila zanimljiva i jedino nas je umor sprečio da nastavimo. Intervjui su se vršili kad god je bilo vremena, sam protiv svih, pošteno kao i u svakoj uličnoj tuči. Svi su vraćali  živi i relativno zdravi tako da se ništa strašno nije dešavalo tamo… Je l’ da?
Merili smo fraktalne dimenziju izgužvanog papira, vežba koju je inače vodio Mario. Čitav dan se radilo, do kasno u noć, a u pozadini se puštala muzika od Mocarta preko Nirvane do Halida Bešlića. U jednom trenutku sam seo i pogledao oko sebe. Svi rade, ubiše se, a saradnici im pomažu, kao da je dan. Nisam znao šta je luđe, pa sam otišao do sobe, halapljivo pojeo dve čokolade, malo se smejao, slušao muziku i na kraju se vratio kako bih završio rad. Šalu na stranu, taj mentalitet je nešto što mi se i najviše svidelo u Petnici . Rad i upornost su se cenili, a toga se baš nisam puno nagledao do tada. Imali smo i predavanje o Kvantnom računarstvu kod Mrkše. Po svojoj matematičkoj prirodi, Mrkša je predavanje, kao i neke diskusije, često svodio na “ezoteričnu” matematiku, ali to je samo činilo stvari još interesantnijim. Posebno su bili zanimljivi dokazi “koje su neki Indusi dokazivali u podrumu 15 godina”.
Saradnici
Išli smo i da obiđemo prirodna dobra, bilo je jako klizavo I blatnjavo, lakše je bilo kliskom spustiti se niz stepenice. A i pećina je delovala prostrana i misteriozna ( Je l’ su dobri pridevi, ne volim pećine nešto?) tu nam je ona lepa zajedinčka slika. Sećam se da se svaki dan završao ili drugi počinjao jednim tuširanjem i kratkim boravkom u krevetu, zbog formalnih ili neformalnih razloga. Dobili smo i prezentacije da radimo, a ja sam bio te sreće, zajedno sa Romanom aka “Pisanim delom”,  da nam se u računarskoj sali zabaguju fajlovi, pa smo morali sve ponovo, divota. Nijedne noći nije bilo kvalitetnog spavanja, ali poslednja je provedena u sicilijanskom stilu, igrali smo se Mafije čitavo veče ( Žurka nije uspela) , i još smo navukli ljude sa drugih seminare ( Dali smo im ponudu koju nisu mogli da odbiju), pa nas je bilo preko 20.
Ne znam šta je došlo prvo, vreme za pakovanje ili umor, ali to nije ni bitno, “Sat je otkucao  12 i magija je nestala”.  Upao sam u prevozno sredstvo par sati posle, zatvorio oči, otvorio oči ispred kuće, ušao u kuću, legao u krevet i zatvorio ih ponovo. Spavao sam još dugo i srećno… Dok se nisam probudio i shvatio da sam i dalje učenik u starom dosadnom školskom sistemu. Ali da se priča ne završi sa kritikom škole, ubaciću jedan opšti utisak. Došao sam u Petnicu, video koliko ne znam I koliko mogu da saznam, promenio perspektivu o porpilično svemu, porastao malo i vratio se kući za jedno lepo iskustvo više.
Luka Blagojević

Letnji vežbovni seminar u oktobru (FIZ AST PFE)

Autor: Ksenija Simonović
Ponedeljak, prvi u mesecu, nešto posle 12 sati. Autobus iz Beograda se zaustavlja u Valjevu, na stanici opšta cika, grljenje i pozdravljanje. Stigli su Petničari. Letnji seminar fizičara, astronoma i elektronaca. U Stanici nas je sačekala ekipa francuskih studenata koji su već neko vreme bili na razmeni. Nismo stigli ni do ručka za koji je, pogađate, bio pasulj, a već smo dobili zadatak. Trebalo je da napravimo algoritam i na osnovu njega se podelimo u dve grupe, po visini. Nižu grupu je predavanje čekalo u biblioteci, po Ackovim rečima: „Jer je tamo niži plafon“, a višu-mene i još 29 momaka, u geografiji. Algoritam su, uz čuveno Đoletovo: „Ajnštajne, to je 61, a ne 71!“ osmislili i u delo sproveli Pera i Miloš, i polako smo se zaputili svako ka svom odredištu. Nas visoke čekao je Igor, a niske Savan, obojica sa istom temom-obrada rezultata, greške merenja i statistika. Jedno dugo i naporno sedenje, koje se već za par dana pokazalo kao apsolutno neophodno za bilo šta što ćemo dalje raditi. Glava punih statističkih grešaka izašli bismo na pauzu da protegnemo noge i podsetimo se ukusa petničke kafe, i tako od 4 do 8, iako smo pomalo i skretali sa teme: Raspravljali smo o Higsovom bozonu i šta tačno znači pet σ nivoa poverenja, ako 3 σ obuhvata 99,73% ukupnog uzorka. Sa ovog predavanja, Savanovog, potiče i naše buduće geslo za pisanje izveštaja: „Kao mini suknja. Dovoljno dugačak da pokrije sve što treba da bude pokriveno, a dovoljno kratak da ostane zanimljivo“. Posle večere smo se vratili u staru biblioteku, gde su nas dočekali Darth Vader, tamna materija i Tijana sa novosadskog PMF-a. Još sigurno pola sata nakon završetka predavanja, i dalje smo pričali i zapitkivali Tijanu o mogućnostima koje bi tamna materija otvorila kada bismo shvatili šta je to. Marko nam je zakazao sastanak za sutra, kao i za svaki od narednih dana, dodavši da nema kašnjenja, inače se-peva. Veče smo proveli potvrđujući da je u Petnici zaista najbrži internet u Srbiji, iako zato nema uvek tople vode. Malo smo se šetali unaokolo, gledali šta je sve izgrađeno, pričali i upoznavali se sa drugim polaznicima da bismo se na kraju uz grickalice i slatkiše okupili u jednoj sobi i bavili se crnom magijom. Na spavanje jesmo, po petničkom vremenu, otišli rano, ali to ipak nije spasilo Grigorija koji je, pametno,  hteo da ugrabi priliku da se naspava, od lupanja po vratima da bi otključao cimerima kada su i oni odlučili da spavaju.
Drugi dan nam jeste otpočeo sastankom, s tim da nas je Marko, za prvi put, oslobodio pevanja. Posle doručka, prva vežba-matematičko klatno. Saradnici su nas podelili u parove, po seminarima, metodom „kako je mali Gaus sabirao brojeve“. Objasnili su nam šta i kako da radimo, kako da od matice i žice dobijemo klatno, kako da, čisto da nam bude zanimljivije, odredimo dužinu niti preko naših datuma rođenja i poslali nas u labu. Samo nam nisu rekli kako da dohvatimo cevi tik ispod plafona za koje smo morali da ih kačimo, jer su neka bila duga i preko 2m. Mali savet: Nemojte, ali ozbiljno, nemojte da se penjete na crne stolice u labi ako ih niko ne drži da se ne okreću ispod vas. Pošto su sva klatna postavljena tražili smo druge grupe sa kojima ćemo se rotirati da bismo imali različite dužine niti, merili po 20 oscilacija i trudili se da se ne upetljamo u nečiju, kako ih je Steva maštovito nazvao, zamku u vidu klatna. U ovoj fazi jedini problemi nastajali su ako bismo se zabrojali, ipak zapetljali, ili se nečije klatno u pola merenja odvezalo. Posle ručka smo prionuli na pisanje, većini ljudi prvog petničkog izveštaja. Saradnici su nam zadali rok do 5 sati, i kada smo u panici i žurbi predali poludovršene izveštaje i grafike razmišljajući kako smo za brojnu vrednost gravitacionog ubrzanja dobili 7 umesto 9.81 otišli smo kod Košija na programiranje. Većina nas se prvi put susrela sa programskim jezikom C++, i učili smo kako da napišemo program tipa „Unesi i saberi dva broja, pa vrati rezultat“. Već istog dana, posle večere smo napredovali sve do logičkih operatora, petlji, blokova komandi i nekih jednostavnijih zadataka. Sutradan je trebalo da radimo vežbu sa gnomonom, ali zbog lošeg vremena smo se opet posvetili programiranju, ovaj put kod Damjana. Radili smo zadatke, prvo na papiru, pa zaista u programu, i popodne smo dobili simulacije. Trebalo je da predstavimo klatno sa oprugom umesto niti, četiri mrava koji se jure po kvadratu, pad kapljice kiše, verovatnoću da dvoje ljudi ima isti rođendan, a napredne grupe su se bavile računanjem integrala Monte Karlo metodom i trouglom Serpinskog. Nakon zapitkivanja saradnika cele večeri i jako velikog dela noći, simulacije su konačno završene i poslate, i mislim da je to bila jedina noć kada je Petnica bila tiha. Acko je naručio lepo vreme od Rusa i stvarno je bilo sunčano, tako da smo se bavili našim gnomonima. Prvo je trebalo da smislimo kako da ih učvrstimo, a onda da svakih nekoliko minuta u toku par sati beležimo dužinu senke koju je bacao. Posle ručka smo ponovo pisali izveštaje, i posle nekoliko produženih rokova shvatili šta sve može da se uradi za 15 minuta. Poslali smo ih negde oko pola 11, i otišli da gledamo film sa kog su ljudi izlazili jedan po jedan, nije se baš najsjajnije udao. Sledećeg jutra smo dobili ispravke izveštaja i pokušavali da uhvatimo vremena da ih pišemo i šaljemo, što astronomima, što fizičarima. Naime, počele su nove vežbe. Fizičari su se u dva dana suočili sa određivanjem koeficijenata površinskog napona i viskoznosti, divergencije laserskog snopa i odnosa za vazduh, kao i sa difrakcijom  na dlaci i osciloskopom. Na opšte iznenađenje i radost, u laboratoriji smo, osim opreme, zatekli i drugare iz Petničke Meteorske Grupe, Iliti PMGovce, tako da je postalo još zabavnije. Gubili smo kuglice u glicerolu, trudili se da pronađemo ručno rađeni prsten za površinski napon i svakog časa trčali od table sa zapisanom rotacijom do biblioteke ili računarske da otkrijemo šta nam je sledeća vežba. Družili smo se sa Cvicom, Leom, Stevom, Vladanom i Vladom, i pokušavali da zapamtimo što više detalja koje ćemo kod kuće uneti u izveštaj. Astronomi su proučavali termalne šumove na snimcima CCD kamerom, a elektronci počeli da sastavljaju svoja kola. Tu negde smo se pozdravili sa Marom, i u pauzama regrutovali ljude za snimanje spota pod radnim nazivom Gangam style u Petnici, koje nažalost nije realizovano. A smislili smo fenomenalne uloge, čak su naši divni saradnici sa fizike pretili Acku otkazivanjem poslušnosti ukoliko on odbije da učestvuje. Sutradan smo se prvo prošetali do mreže koju je letnji seminar arhitekture projektovao i napravio, a PMG je koristi za odmor kada ide na posmatranja, a onda su fizičari dobili poklon-paketiće i jednostavno uputstvo: „Napravite katapult, uveče je takmičenje.“ Koje je i bilo, i da nam se nije slomila kašika, katapult Krsta bi nam sasvim sigurno radio! Ovo je bilo prvo veče koje su fizičari imali slobodno. Astronomi su pisali izveštaje, a dobijali smo neproverene informacije da su elektronci i dalje u laboratoriji, ali niko nije bio siguran.
Seminar se već bližio kraju, došla je i nedelja, i uglavnom smo bili u biblioteci, birali radove iz Petničkih svezaka koje bismo da branimo i smišljali kako to da izvedemo. Tako nam je, sem pisanja n-te ispravke izveštaja, protekao dan, a te večeri je Petnicu pogodio olujni vetar, dovoljno jak da nosi kante za smeće naokolo i onesposobi sva automatska vrata, kako na labi, tako i na stacionaru, tako da smo ih od tada zatvarali (i otvarali) ručno. Pošto smo na brzinu pozatvarali prozore, bilo je potpuno prirodno da izletimo napolje, popnemo se na tribine i, trudeći se da ne poginemo, pokušamo da odigramo Gangam style. Jedan po jedan smo se predavali i odlazili unutra da se zgrejemo, i uglavnom se sutradan probudili promukli. Kao i u nedelju, dobar deo ponedeljka smo se bavili prezentacijama. Popodne smo izlagali radove, koji su na fizici bili jako raznovrsni-od merenja mase Jupitera na osnovu položaja njegovih satelita, preko merenja dimenzija kapi vode, do matematike na Fejsbuku. Iza svakog rada je usledilo pitanje „A znaš li šta rade autori ovog projekta danas?“, sve dok se nije stiglo do optičkih pinceta koje su pisali Mara i Vlada, uz zaključak „Ok, obzirom da ste se do juče družili sa autorima, nećemo vas pitati šta rade, verujemo da znate.“ Imali smo sastanak sa Vigorom, tzv. Wig show, „nešto sa perikama“. Objašnjavao nam je kako teče procedura u slučaju da pod uticajem Koka-Kole, slatkiša i drugih psihoaktivnih supstanci odlučimo da se ponovo prijavimo. Posle večere smo dovršili prezentacije, popunili ankete, dobili slike i opravdanja, čak i pohvale od Acka, i oproštajno veče je zvanično počelo. Igrali smo stoni tenis u holu, opraštali se od brzinskog interneta, pravili karaoke, svirali gitaru i u tri ujutro naručivali picu u staroj biblioteci. Naravno, bez spavanja. Pakovali smo se negde u 7 ujutro, i okupili se oko pola 8 da ispratimo bus za Novi Sad koji je trebalo da krene ranije, ali nije. Posle brzinskog doručka smo se svi spakovali u jedan, konačno pristigli, autobus i ostali budni taman toliko da se pozdravimo sa svima koji su nas napuštali već u Valjevu. Umesto u Beogradu, mi koji smo ostali smo probuđeni nešto ranije, uz naređenje da se rasporedimo u druga dva autobusa koja su se odnekud tu stvorila, pošto se naš pokvario. Potpuno bunovni smo se podelili u ta dva, i stigli u BG sa možda 5 minuta razmaka, ali taman dovoljno da ne stignemo da se pozdravimo kako bi trebalo. Otpratili smo ljude na prave autobuse za dalje, i konačno se razišli. Kući na spavanje, pisanje izveštaja, prebacivanje mozga nazad na školu, u susret postpetničkoj depresiji i smišljanju projekata za sledeće seminare, uz nadu da ćemo i na dvojci biti u ovom sastavu. Ali pre svega, da se naspavamo. Kako reče Pera: „Mislim da ću ovaj put probiti lični rekord od 20 sati posle prošlog seminara, ne znam ni gde sam, ni ko sam, ni gde treba da idem.“

Zimski seminar u junu i novoj Petnici

Otprilike nekoliko meseci kasnije, naš „zimski“ seminar je počeo u utorak, 12. juna. Presrećni, nedelju dana ranije smo mahnuli školi i potpuno zbunjeni stigli u Petnicu koja više nije ona stara sa fotografija koje su nam pokazivali, a nova se još uvek gradi. Posle kratkog upoznavanja i razgovora sa Vigorom i Ackom krenuli smo u potragu za sobama po smeštajnom objektu, ne pomislivši da možda ipak treba da od ulaza odemo levo, a da su ekolozi dobili sobe sa desne strane. Za ručkom smo zatekli čuveni petnički pasulj, i posle sat vremena počela su nam prva predavanja. 
Mrkša nas je dočekao sa limesima i funkcijama koji su posle kratke pauze za večeru porasli u integrale. Izgubljeni, posle jedne izmoljene pauze oko pola 11 (da popijemo kafu dok se prodavnica ne zatvori) smenjivali smo se na tabli i bledo gledali integrale za koje je Mrkša tvrdio da se rešavaju intuitivno.  Kada smo već izgubili svaku nadu, za to veče se predavanje završilo, sa napomenom „vidimo se sutra posle doručka“.  Optimistično smo krenuli na spavanje, i sledećeg trenutka shvatili da je 4 ujutro, a mi se pored liftova pozdravljamo sa istoričarima. Sutradan (tj. istog jutra, preciznije rečeno) nastavili smo sa integralima, koji su odjednom delovali mnogo lakše prethodne večeri, verovatno zato što smo odspavali u međuvremenu. Dobili smo anketu opšte (ne)kulture koja nas je ostavila u čudu jer smo prvi put čuli da nešto što se zove Dupla škorpija postoji, da je to pesma i da nas pitaju ko to peva. Druženje sa Mrkšom smo završili uz diskusiju koji skup brojeva je najveći, a on je istog dana otputovao i ostavio nas da radimo još jednu anketu, ovaj put da nam pokaže da fiziku verovatno ne znamo baš tako dobro kao što smo mislil. Uz grmljavinu, munje, pljusak i jedno nestajanje struje veče smo proveli sa Aleksandrom Bogojevićem, novim naučnim metodama i planovima za projekat Venera u Petnici, koje je deo mladih fizičara slušao sve do pola pet ujutro, dok Acko nije proglasio razlaz. 
Četvrtak smo proveli sa Tijanom koja nam je pričala o obradi rezultata merenja (svega dan-dva kasnije, shvatićemo koliko će nam to biti korisno) i Milošem i Sanjom iz Vikimedije koji su nam objašnjavali kako da pišemo članke (buduće seminarske radove) na Vikipediji i vesti na Vikivestima. Uveče nam je Milan objašnjavao ponešto o kvantnoj elektrodinamici i strelicama, a započeli smo intervjue sa saradnicima, po sistemu deset na jedan. Već smo počeli da mislimo da Petnica i nije toliko strašna kao što su nam pričali, imali smo mnogo više slobodnog vremena nego što smo očekivali, dok nije došao petak, posvećen uglavnom laboratorijskoj vežbi. Sekli smo kvadrate od papira, gužvali ih u loptice, mesto nonijusom merili ih šestarom na milimetarskom papiru, a onda računali koliko dimenzija ima zgužvana loptica od papira. Saradnici su nas ostavili same u učionici i jednog po jednog nas izvlačili na intervjue, već popularno prozvane ispitivanja.  Pisali smo izveštaje, crtali grafike, nosili ih na proveru, ponovo pisali, crtali, još jednom ispravljali, i konačno doživeli nirvanu kada je izveštaj prihvaćen. 
Većina je odabrala teme za seminarske koji bi trebalo da postanu članci na Vikipediji, i biblioteka je ceo dan bila ispunjena fizičarima koji su pregledali police i u očajanju pokušavali da razumeju čak i ruske zbirke, ne bi li shvatili o čemu treba da pišu i drže prezentaciju. 
Slušali smo o kvarkovima, laserima, tamnoj materiji, antimateriji, Suncu, pozitronima i rešetali predavače pitanjima sa svih strana. U međuvremenu smo došli do paradoksa vektora Ш koji je toliko trivijalan da je intuitivno jasan, banane, teorije struna na petnički način i zaključka da tangenta na svaki izraz vodi u Čačak. Glavno pitanje tih dana: Šta je čovjek i kaj će mu slobodni softver? U subotu smo ceo dan, a i noć, proveli što za računarima što nad knjigama, dovršavajući seminarske i lupajući glavu kako da u tri minuta objasnimo fiziku elementarnih čestica, kvantne računare, statistički smisao drugog principa termodinamike, Džul-Tomsonov efekat, tau leptone, helijum-kadmijumske lasere… Čitavo nedeljno prepodne, sve do ručka, trebalo nam je da svi ispričamo o čemu smo pisali, i kao nagradu dobili pohvalu od Acka za dobro urađene prezentacije i odlazak na bazen. 
Slušali smo još o matematičkoj geometriji, Kopernikanskoj revoluciji i meteorskoj astronomiji. Poslednje predavanje bilo nam je o kvantnoj fizici, gde je Đorđe odmah na početku obećao da, iako nas je Mrkša naučio izvodima, neće biti matematike. Arheolozi i istoričari su nas dozivali sa tribina, a vredni fizičari su polako shvatali zašto je kvantna toliko važna i razliku između bozona i fermiona. Posle toga smo ocenili predavanja, dobili slike, i izašli u poslednju petničku noć za ovaj seminar. Malo smo bili na žurci koju su arheolozi napravili kod nas u učionici, malo igrali mafije, malo se slikali, malo samo sedeli i pričali, i niko nije bio spreman da shvati da sutra ujutro idemo iz stanice. 
Mahali smo saradnicima kroz prozore, a na povratku je autobus Valjevo-Beograd bio pun zaspalih Petničara. Pozdravljanje na stanici je trajalo sigurno nekih pola sata, a mi smo obećali jedni drugima da ćemo svakako ostati u kontaktu, završiti članke i postaviti ih na Vikipediju, a da će većina slika otići direktno na Fejsbuk. 
Autor: Ksenija Simonović

Vežbovni seminar 2011

 Te nedelje, 22. maja, ponovo smo se okupili u Petnici nakon zimskog seminara, doduše u znatno manjem broju od očekivanog (razlog masovnog nedolaženja je uglavom bila tzv. “viša sila”, tj. škola). Četrnaestoro polaznika sa zimskog seminara i trojica “transferaša” (kako su trojica polaznika zimskog seminara tehničkih nauka popularno nazvana još prvog dana, a kako su i ostala označena do kraja seminara) zaposeli su tek deo učionice geografije. Staroj postavi saradnika sa predhodnog seminara, Saški, Jeleni, Vladanu i Mari, priključila se Iva.

Posle ručka (za koji nas nije sačekao pasulj :) )), otišli smo na frape i u mini posetu Petničkoj pećini. Tako je prvi dan prošao iznenađujuće bezbrižno, uz jednu pokidanu žicu na gitari (bez brige, pripadala je biolozima) i bez strepnje za sutrašnje vežbe.

Bezbrižnost je trajala kratko, tačnije do 10 časova narednog dana kada su nam dodeljene laboratorijske vežbe. U grupama od po dvoje, trkali smo se da što pre ugrabimo čuvena Vučićeva “Osonovna merenja u fizici”, što pre pronađemo potrebnu aparaturu i obavimo merenja. U početku ambiciozno i optimistički, radili smo uz zvuke koje je proizvodila zvučna viljuška i glicerol koji je naivno na prvi pogled izgledao kao voda, a zatim se lepio za odeću, ruke, a nekima i za izveštaje. Trudili smo se da ne izgubimo vid uz lasere u optičkoj laboratoriji (na sreću, oči nisu stradale, ali je jedno sočivo misteriozno polomljeno), improvizovali smo u vežbama iz termodinamike, koristeći vodu, umesto žive, trudili se da ne nameštamo rezultate (ma koliko nam to delovalo privlačno)… Tako smo preživeli prva tri dana odradivši vežbe iz oblasti fluida, termodinamike, optike, mehanike i akustike. Vraćani su nam izveštaji “za naše dobro” (kako su saradnici objašnjavali), pisali smo ih ponovo, crtali grafike ispočetka, odlazeći na spavanje pred zoru tek kada bi sav posao ili barem njegov veći deo bio gotov. Ali, za ta tri dana naučili smo neverovatno mnogo o vežbama i pisanju izveštaja, sa kojima su se mnogi od nas sada tek prvi ili drugi put u životu susreli.

Petog dana Uglješa nam je održao kratko predavanje o programiranju u Matlabu. Zatim smo bili podeljeni u grupe i dobili smo interesantne zadatke, u vidu pravljenja različitih simulacija. Uveče smo slušali Savana koji nam je objašnjavao vežbu iz astronomije koju smo zatim radili narednog dana. Poranili smo, svaka grupa sa svojim ručno napravljenim gnomonom, i naredna tri sata smo uživali na suncu, pod pečurkom ili drvetom, svakih minut ili dva pažljivo mereći dužinu senke. Ovo nam je bila poslednja predviđena vežba, ali kako ni do kraja narednog dana nije bio prihvaćen nijedan peti izveštaj, dobili smo kao domaći zadatak da ih kod kuće završimo. Jedan od mnogo razloga što izveštaji nisu bili gotovi tokom seminara bio je i to što je, na (ne)sreću, te subotnje večeri nestala struja, pa smo bili onemogućeni da bilo šta pišemo. Ali, zato smo se igrali mafije, što je “na slepo” u mraku bilo potpuno novo iskustvo.

Tih pet dana tokom kojih smo se bavili vežbama, obeležilo je i Ackovo predavanje o elektronici, Aleksandrino o nanotehnologiji i Marijino o laserima. U to vreme, isticali smo i svoju ljubav prema hemiji, pa je u petničkom dvorištu eksplodirala i jedna bomba. Tih toplih dana prskanje vodom je postalo popularan sport i među polaznicima i među saradnicima.

Nedelju smo dočekali sa ozbiljnim zadatkom: sređivanjem laboratorije. Nakon dva sata laba je bila gotovo neprepoznatljiva: nestali su komadići stiropora koji su prekrivali pod, svi zupčanici, šrafovi i opruge ponovo su se našli u svojim kutijama, više nije bilo prosutog glicerola i lepka… Ni to, međutim, nije dugo trajalo jer je do večeri ponovo zavladao stari nered. Zapravo, pre ručka smo dobili nano projekte (mini projekti koji su bili u planu, smanjili su se preko mikro, do nano, jer se naše pisanje izveštaja neočekivano odužilo), što je značilo ponovo majstorisanje u laboratoriji. Na dva stola je polako nicala Incredible Machine, u optičkoj laboratoriji je merena debljina mehurića sapunice, napolju je isprobavana Camera Obscura. Sniman je zvuk crkvenog zvona (i ponovo puštan u kasne sate), konstruisani su raketa i mikroskop bez sočiva i proučavano je šta se događa kada kap mastila padne u vodu. Predposlednjeg dana seminara LNŠ-ovcima smo predstvili ove projekte.

Poslednjeg jutra oprostili smo na brzinu, pomalo uspavani i ne sasvim svesni činjenice da ćemo se ponovo naći na istom mestu tek naredne godine. Ovo poslednje jutro, kao neverovatan vid upornosti i istrajnosti pravih Petničara, svakako će ostati zapamćeno po konačnom uspehu Incredible Machine, koji je usledio nakon 160 neuspelih isprobavanja, u 6.50 časova ujutro (tačno deset minuta pre isteka roka)…

Isidora Jakovljević

Zimski seminar za mlađe polaznike

U utorak, prvog dana marta, nas 26 polaznika seminara fizike našlo se u učionici geografije nastavnog centra IS Petnica. Poneko uzbuđen, poneko uplašen, ali svi zaintrigirani da vide da li će zaista u Petnici biti “onako kako su nam pričali”.

Na prvom sastanku usledilo je upoznavanje sa Ackom, ekipom saradnika i ostalim polaznicima (gde smo imali zadatak da predstavimo osobu koja je sedela pored nas, što je praćeno opštim smehom i što je najavilo opuštenu atmosferu). Naravno, za ručak smo tradicionalno imali čuveni petnički pasulj. Prvo predavanje na temu “Čemu služi fizika?” otvorilo je mnoga pitanja i dalo nam materijal za razmišljanje, da bi nas već sledeće – Adrijina lekcija o funkcijama, integralima i izvodima, pomalo zaplašilo. Kada smo već umorni i pogubljeni među svim tim jednačinama i pravilima postali gotovo ubeđeni da ćemo višu matematiku sanjati iste noći, predavanje se završilo. Uz gitaru i nekoliko lepih glasova započela je naša prva žurka, dok je još nekoliko fizičara na tabli pokušavalo da napiše izvod funkcije x na x-ti stepen.

Nekoliko sati sna, a neke možda ni toliko, delilo nas je od crtanog filma u 8.45 (Acku sve čestitke, ali je ipak Stevin crtać “The Dot and the Line: A Romance in Lower Mathematics” osvojio najviše glasova publike). Veliku diskusiju o školskom sistemu u zemlji i odnosu prema nauci potegao je razgovor sa Vigorom Majićem, direktorom “Petnice”. Popodne smo sa Marom i Vladom vežbali izvode i integrale, što nam je uglavnom raščistilo nejasnoće od prethodne večeri. Savan nas je upoznao sa obradom rezultata merenja i otkrio tajne za računanje jednačine prave sa grafika uz minimalnu moguću grešku. Treba spomenuti i testove nekulture i neznanja sa kojima smo se suočili u toku prva dva dana našeg boravka u Petnici. Međutim, nismo se dali previše zaplašiti rezultatima testova, iako smo postali svesni da možda i ne znamo fiziku sjajno kao što smo zamišljali, a i da nemamo posebno bogato znanje iz opšte kulture.

Ceo četvrtak je prošao u znaku vežbi. Borili smo se sa matematičkim klatnom, grafikom i pisanjem izveštaja, a saradnici su nas uporno vraćali na ispravljanje grešaka do duboko u noć.

Četvrtog dana smo se upoznali sa Wiki-jem seminara fizike i konačno dobili svoje termine, popularno zvane termiti. Malo smo tražili smo na Internetu i u biblioteci, pokušavajući za početak da otkrijemo šta uopšte znači naš pojam. Ostatak dana je protekao u slušanju predavanja Danice Stojiljković o elementarnim česticama. Danica je bila obasuta gomilom pitanja zainteresovanih, ali i skeptičnih mladih fizičara.

U subotu smo polako privodili kraju izradu svojih Wiki stranica. Saznali smo nešto novo o računanju elektronskih struktura materijala. Posle ručka smo išli u šetnju i obišli pećinu, da bi nas potom Steva zainteresovao sa predavanjem o teoriji strategija, čiji je uvod bila igra ljutih gusara prethodnog dana. Gledali smo film “The Wall”, koji je na većinu ostavio dubok utisak.

Pretposlednjeg dana su usledile prezentacije. Pokušali smo da objasnimo naše pojmove za zadatih pet minuta i odgovorimo na što više pitanja. Slušali smo prezentacije drugih polaznika o pojmovima za koje ranije nismo čuli ili o kojima smo vrlo malo znali, o teoriji svega, o gravitacionim sočivima, fluorescenciji i nanotubama, o kvantnim računarima i spinu, o Hauzdorfovoj dimenziji, solitonima i faznim prostorima. Izlaganja su bila odlična prilika da shvatimo koliko je fizika široka nauka, koliko su tanke granice sa hemijom, matematikom i astronomijom i koliko smo slabo upoznati sa aktuelnim temama kojima se fizika bavi.

Poslednje veče našeg druženja smo proveli uz mafiju, dobru muziku, priču i uz žaljenje što se opraštamo, što se vraćamo u školu i što zimski seminar traje svega sedam dana.

Naravno, tih sedam dana našeg seminara su obeležili i intervjui sa nezaboravnim pitanjima procene, kao i slušanje predavanja sa TED-a. Naš Wiki su ukrasile i fotografije “poznatih ličnosti” i “Simbiotička teorija kvarkova”. Sećaćemo se i grudvanja protiv matematičara i astronoma, a verovatno i još mnogo toga što nije ostalo zabeleženo u ovom tekstu. Ali, dok budemo željno isčekivali da dobijemo poziv na sledeći seminar, pamtićemo pre svega petničko druženja i tu prijatnu atmosferu koja postoji samo u Petnici.

Isidora Jakovljević

XLAB Međunarodni naučni kamp

XLAB je eksperimentalna laboratorija smeštena u Getingenu u Nemačkoj, koja održava kurseve u oblasti prirodnih nauka, a namenjene učenicima srednjih škola, brucošima i nastavnicima. Međunarodni naučni kamp koji XLAB održava leti u dva navrata, u trajanju od tri i po nedelje, namenjen je učenicima i studentima širom sveta, starosti od 17 do 20 godina. Ukratko, XLAB je nemačka Petnica sa fensi skupom opremom i bez mlađih saradnika. Ove godine, zahvaljujući Petnici, junski kamp posetila je Vera Jovanović, a isto zadovoljstvo u avgustu pripalo je meni.

Kamp se sastoji od tri petodnevna kursa, a van klasičnog „od devet do pet“ radnog vremena organizovan je niz društvenih aktivnosti i izleta. Za svaku nedelju u ponudi su po tri različita kursa iz oblasti hemije, fizike i biologije. Učesnici su po tim kursevima raspoređeni tako da nisu uvek ispunjene sve primarne želje, što zapravo najčešće dovede do pozitivnih posledica. Slično kao i u Petnici, isproba se nova oblast na opipljivi, neškolski način. Lično, pohađala sam kurseve analize hrane (ni ugljeni hidrati ni proteini ne izgledaju tako zabavno kada su izolovani), zračenja u bio-naukama (mučenje biljaka radioaktivnim izotopima zarad bioloških saznanja zapravo izgleda zabavno) i kurs neurofiziologije (zabadanje elektrode u mozak skakavca pod tvrđenjem profesora da jadne životinjke ne osećaju bol). Poslednji navedeni, kurs neurofiziologije, kao elegantan spoj biologije, hemije i fizike, proslavljao je interdisciplinarnost u pravom petničarsko-seminarskom duhu. Zanimljivi detalji u početku bila su zakonski propisana pažnja posvećena bezbednosti u laboratoriji i dobra oprema. Šipkom cezijuma se zapravo ne treba igrati i usmeravati je u proizvoljnim smerovima, a postoje i Gajger-Milerovi brojači sa ispravnim ekranom i nedekorisani gomilom virećih žica. Ipak, odlična oprema i saradnja sa čuvenim Georg-August Univerzitetom, iskorišćeni su kroz niz preinteresantnih, ali dosta kratkih i uputstvima strogo vođenih eksperimenata.

Dvadeset pet dana u društvu mladih zainteresovanih ljudi iz petnaestak zemalja svakako proširuje i vidike u aspektima socijalnih interakcija i multikulturalizma. Bilo je razbijanja predrasuda, ali i potvrđivanja nekih sitnijih o mentalitetima i običajima. Najveće razlike među ljudima su se zapravo ticale ukusa o hrani, mada su se po omiljenim vidovima zabave dosta izdvajale drage Balkanke, Antonija i (Petničarka-biologičarka) Vanja. Po raspevanosti je mogao da im parira još samo drugar iz Šri Lanke. Naravno, iskorišćavale smo svaku priliku da se hvalimo Petnicom, odnosno Višnjanom.

Getingen, čuveni univerzitetski gradić, kao jednu od najzanimljivijih atrakcija pružio nam je samostalno organizovanu posetu groblju. Zvuči morbidno, ali dva potencijalno Gausova groba, Maks Bornov spomenik sa sve kul formulom, aleja Nobelovaca i još neke parcele, bili su nezaobilazne turističke lokacije. Poslednja dva dana proveli smo na ekskurziji u Berlinu. U zemlji Ajnštajn kafića i Lajbnic keksića, glavni grad je bio očekivajuće oduševljavajuć.

Za kraj, ništa drugo do želja svim Petničarima da što pre osete duh rada u ovakvoj nekakvoj sredini sličnoj petničkoj, sa dobrom opremom, izvanrednim profesorima, fenomenalnim kolegama iz celog sveta.

 

Marija Janković

Prolećno programiranje (prolećni seminar fizike 2)

Ovog proleća se seminar fizike 2 u Petnici vratio starom dobrom programiraju i primeni programiranja u fizici. Razlog je, naravno, veliki broj planiranih projekata koji su između ostalog računarske simulacije. Seminar je održan paralelno sa Exploratoriumom i prolećnim seminarom društvene istorije 1, dakle od 25. do 28. aprila.Prvog dana, posle standardnog upoznavanja sa programom, prebrojavanja pristiglih polaznika i čuvenog petničkog pasulja dobrodošlice, Marina nam je predavala o Matlabu. Zatim smo svi dobili zadatke koje ćemo u toku seminara rešiti i u Matlabu iscrtati divne fizičarske grafike. :) Zatim smo imali predavanje ili više diskusiju o tome šta to sve istraživanje čini naučnim. Uveče oko 11h smo zajedno gledali film “Memento”. Specijalni gost je bio filmski kritičar koji je pokušao da nam što više približi umetničku vrednost filma.

Drugog dana nam je Andrija celo pre podne predavao o Python-u, a mi smo pokušavali (i uglavnom uspevali ^_^) da rešimo njegove male zadatke. Popodne je bilo posvećeno radu na projektima, razradi (ali i stvaranju :D ) ideja, ustanovljavanju potrebne opreme i sl. Uveče smo ponovo gledali film ali ovog puta francuski film “L’année dernière à Marienbad” (Prošle godine u Marienbadu).

Treći i poslednji radni dan je započeo predavanjem o Mathematici kod Vlade Lukovića. Popodne je bilo posvećeno prezentaciji rezultata rada na zadacima iz Matlaba, a deo večeri završnom sastanku i kratkom razgovoru o (ne)radu na projektima. Svi imaju nekakav plan šta će raditi do letnjeg seminara koji će se održati u drugoj polovini jula, pa to obećava dosta rada i, nadajmo se, uspešnih projekata.

U Petnici su se u ovom periodu stvorile 4 gitare koje su se vrlo često čule u hodnicima i učionicama nastavnog centra, ispod pečurke i u stacionaru. Bilo je mnogo pevanja, vreme je brzo prolazilo i tako se kao i uvek petnička družina trećeg jutra (a 4. dana) ukrcala u autobus za Valjevo/Beograd.

U potrazi za strukturom

Prolecni Exploratorium ove godine odrzan je od 25. do 28. aprila. Exploratorium je specijalizovani seminar namenjen pretezno starijim polaznicima svih standardnih srednjoskolskih petnickih seminara. Bavi se dakle, sirokim spektrom naucnih oblasti i disciplina, koje su u okviru programa jednog Exploratorium seminara povezane jednim zajednickim pojmom koji ih sve prozima. Tema ovog seminara bila je – struktura.Jasno je da strukturu mozemo shvatiti kao strukturu gradje zivih bica, strukturu galaksija, strukturu materijala, strukturu recenice, strukturu drustvenih grupa… U tom multidisciplinarnom duhu, vrhunska predavanja su polaznike blize upoznala sa strukturama raznih sistema koji nas okruzuju posmatranih iz razlicitih perspektiva. Iako je kratko trajanje seminara prouzrokovalo pretrpanost rasporeda u odredjenoj meri, iako ponekad na ustrp vremena za rucak ili veceru, na svakom se predavanju naslo vremena i za neophodne diskusije, razmene misljenja, objasnjenja i digresije.

Seminar je zapocet uvodnom recju rukovodioca Milana Cirkovica i kratkim upoznavanjem. Usledilo je predavanje o strukturi memorije prof. dr Suncice Zdravkovic. Prica o strukturi memorije, kao izuzetno zanimljiva i opsirna, rasirena je na predavanje prve polovine tog popodneva i deo prepodneva sutrasnjeg dana. Pod temom strukture memorije bili su obuhvaceni mehanizmi kratkotrajnog i dugotrajnog pamcenja i prvenstveno nacin organizacije memorije koji nam omogucava da funkcionisemo na uobicajeni nacin. Iduce predavanje bilo je o strukturi uzorka dr Olivera Toskovica, o tome kako se odabira uzorak materijala ili ispitanika pri nekom istrazivanju i sta predstavlja reprezentativan uzorak. Posle vecere predstavljan nam je zadatak na kome smo radili naredna dva dana u tri grupe od po dvanaestak clanova. Uvece smo gledali film “Memento” sa propratnom diskusijom o strukturi filma, fabuli i sizeu, koju je vodio moderator Predrag Ivanovic.

Drugi dan seminara, nakon dela struktura memorije, protekao je uz predavanje lingvista mr Mirjane Mandic i Dusice Bozovic o jezickoj strukturi, pretezno o dozvoljenim pozicijama reci, tacnije konstituenata, u gramaticki pravilnoj recenici u raznim jezicima i odnosima tih konstituenata kao primerom za strukture u jeziku. Zatim smo se preorijentisali na strukturu simetrije uz predavanje matematicara dr Milovana Suvakova. Strukturalna objasnjenja u drustvenim naukama prof. dr Jova Bakica obuhvatila su, izmedju ostalog, kao primere – strukturalna objasnjenja jugoslovenskog nacionalizma pre Prvog svetskog rata i u medjuratnom periodu kroz istorijski osvrt na povezane fenomene. Posle vecere prof. dr Cirkovic pricao nam je o strukturama iz astronomske perspektive, odnosno strukturama na velikim skalama. Dodirnuli smo teme poput struktura galaksije, jata galaksija, pa i strukture same Vasione, sa osvrtom na vazna otkrica u oblasti istrazivanja vangalaktickog prostora i neka nova interesantna i iznenadjujuca posmatracka otkrica. Nakon toga, usledilo je jos jedno kinematografsko umetnicko delo, francuski film “Prosle godine u Marinbedu”.

Treci i poslednji radni dan seminara doneo nam je i dve radionice. Prvo predavanje i radionica mr Aleksandre Nikolic bilo je o strukturi najvaznijeg molekula na Zemlji – DNK. Fizicar dr Bozidar Nikolic pricao nam je o strukturi materije, odnosno prvenstveno o strukturi kristala. Spomenute su atraktivne, i neke starije i neke novije, a aktuelne poput grafena, nanotuba, superprovodnika. Poslednje predavanje bilo je ujedno i neka vrsta osvezenja i ujedno izlazak iz interdisciplinarnih granica u interkulturalni svet. Naime, prof. dr Branko Pavic pricao nam je o strukturama umetnickih dela, pri cemu smo se upoznali sa raznim, za nas pretezno nepoznatim, pravcima i vrstama umetnickih dela savremenog doba. Povezano sa tim je zatim odrzana radionica na kojoj smo se podsetili casova likovnog iz osnovne skole i kako je to slikati temperama. Posle vecere, seminar je zakljucen predstavljanjem rezultata polaznika na na pocetku spomenutom zadatku i diskusijom o tim resenjima. Naime, zadatak je bio da svaka grupa pronadje najsveobuhvatnije moguce definicije odredjenih pojmova, pri cemu su definicije morale biti iskazane sopstvenim recima. Ako smatrate da je zadatak lak, pokusajte jednostavno definisati vazne pojmove poput dokaza, metode, grupe, konteksta, pa informaciju, operaciju, morfologiju, model, simbol, teoriju… pa i samu – strukturu! :)

Zakljucak pri pozdravnom razgovoru bio je da je seminar, iako malo naporniji od ocekivanog, izuzetno uspesan i da je mnogim polaznicima priblizio druge, nesrodne nauke, inspirisao ih da sire sagledaju uopste proces naucnog istrazivanja i na kraju krajeva, vecinu naterao da sa nadom iscekuju potencijalni poziv na jesenji Exploratorium :)

Na kraju, o jednom trenutno interesantnom projektu Kontinuirane edukacije mozete vise pogledati na: http://koed.petnica.rs/