Te nedelje, 22. maja, ponovo smo se okupili u Petnici nakon zimskog seminara, doduše u znatno manjem broju od očekivanog (razlog masovnog nedolaženja je uglavom bila tzv. “viša sila”, tj. škola). Četrnaestoro polaznika sa zimskog seminara i trojica “transferaša” (kako su trojica polaznika zimskog seminara tehničkih nauka popularno nazvana još prvog dana, a kako su i ostala označena do kraja seminara) zaposeli su tek deo učionice geografije. Staroj postavi saradnika sa predhodnog seminara, Saški, Jeleni, Vladanu i Mari, priključila se Iva.
Posle ručka (za koji nas nije sačekao pasulj :))), otišli smo na frape i u mini posetu Petničkoj pećini. Tako je prvi dan prošao iznenađujuće bezbrižno, uz jednu pokidanu žicu na gitari (bez brige, pripadala je biolozima) i bez strepnje za sutrašnje vežbe.
Bezbrižnost je trajala kratko, tačnije do 10 časova narednog dana kada su nam dodeljene laboratorijske vežbe. U grupama od po dvoje, trkali smo se da što pre ugrabimo čuvena Vučićeva “Osonovna merenja u fizici”, što pre pronađemo potrebnu aparaturu i obavimo merenja. U početku ambiciozno i optimistički, radili smo uz zvuke koje je proizvodila zvučna viljuška i glicerol koji je naivno na prvi pogled izgledao kao voda, a zatim se lepio za odeću, ruke, a nekima i za izveštaje. Trudili smo se da ne izgubimo vid uz lasere u optičkoj laboratoriji (na sreću, oči nisu stradale, ali je jedno sočivo misteriozno polomljeno), improvizovali smo u vežbama iz termodinamike, koristeći vodu, umesto žive, trudili se da ne nameštamo rezultate (ma koliko nam to delovalo privlačno)… Tako smo preživeli prva tri dana odradivši vežbe iz oblasti fluida, termodinamike, optike, mehanike i akustike. Vraćani su nam izveštaji “za naše dobro” (kako su saradnici objašnjavali), pisali smo ih ponovo, crtali grafike ispočetka, odlazeći na spavanje pred zoru tek kada bi sav posao ili barem njegov veći deo bio gotov. Ali, za ta tri dana naučili smo neverovatno mnogo o vežbama i pisanju izveštaja, sa kojima su se mnogi od nas sada tek prvi ili drugi put u životu susreli.
Petog dana Uglješa nam je održao kratko predavanje o programiranju u Matlabu. Zatim smo bili podeljeni u grupe i dobili smo interesantne zadatke, u vidu pravljenja različitih simulacija. Uveče smo slušali Savana koji nam je objašnjavao vežbu iz astronomije koju smo zatim radili narednog dana. Poranili smo, svaka grupa sa svojim ručno napravljenim gnomonom, i naredna tri sata smo uživali na suncu, pod pečurkom ili drvetom, svakih minut ili dva pažljivo mereći dužinu senke. Ovo nam je bila poslednja predviđena vežba, ali kako ni do kraja narednog dana nije bio prihvaćen nijedan peti izveštaj, dobili smo kao domaći zadatak da ih kod kuće završimo. Jedan od mnogo razloga što izveštaji nisu bili gotovi tokom seminara bio je i to što je, na (ne)sreću, te subotnje večeri nestala struja, pa smo bili onemogućeni da bilo šta pišemo. Ali, zato smo se igrali mafije, što je “na slepo” u mraku bilo potpuno novo iskustvo.
Tih pet dana tokom kojih smo se bavili vežbama, obeležilo je i Ackovo predavanje o elektronici, Aleksandrino o nanotehnologiji i Marijino o laserima. U to vreme, isticali smo i svoju ljubav prema hemiji, pa je u petničkom dvorištu eksplodirala i jedna bomba. Tih toplih dana prskanje vodom je postalo popularan sport i među polaznicima i među saradnicima.
Nedelju smo dočekali sa ozbiljnim zadatkom: sređivanjem laboratorije. Nakon dva sata laba je bila gotovo neprepoznatljiva: nestali su komadići stiropora koji su prekrivali pod, svi zupčanici, šrafovi i opruge ponovo su se našli u svojim kutijama, više nije bilo prosutog glicerola i lepka… Ni to, međutim, nije dugo trajalo jer je do večeri ponovo zavladao stari nered. Zapravo, pre ručka smo dobili nano projekte (mini projekti koji su bili u planu, smanjili su se preko mikro, do nano, jer se naše pisanje izveštaja neočekivano odužilo), što je značilo ponovo majstorisanje u laboratoriji. Na dva stola je polako nicala Incredible Machine, u optičkoj laboratoriji je merena debljina mehurića sapunice, napolju je isprobavana Camera Obscura. Sniman je zvuk crkvenog zvona (i ponovo puštan u kasne sate), konstruisani su raketa i mikroskop bez sočiva i proučavano je šta se događa kada kap mastila padne u vodu. Predposlednjeg dana seminara LNŠ-ovcima smo predstvili ove projekte.
Poslednjeg jutra oprostili smo na brzinu, pomalo uspavani i ne sasvim svesni činjenice da ćemo se ponovo naći na istom mestu tek naredne godine.