Pokušavajući da saberem sve utiske iz Petnice, shvatam da ne mogu sećanja lepo da organizujem, zbog deprivacije sna, već da se sve izbutano u jedan omlet. Početak je jasan, svi smo se predstavljali, saradnici malo opušteniji, a mi, polaznici, uglavnom smo se delili na ljude koji vole I koji ne vole da jedu. Kada smo stigli u menzu, ispostavilo se da svi vole da jedu, I to se potvrdilo narednih dana. Plus je vođa seminara , Jelena, stalno proverala “Jesmo li njupkali?”, tako da niko nije ni mogao da ne njupka.
Nisam video raspored, ali sam ipak dao sebi malo oduška da se raspakujem. Greška! Zakasnio sam malo na prvo predavanje. Nisam puno propustio I što je najbitnije, saznao sam prve dve istine Petnice. Prva istina je da nikada ne pričaš o Petnici. Druga istina je da nikada ne pričaš o Petnici. Šala, naravno, iako podseča, nije ovo bio Fight Club. Ove dve istine će saznati oni koji odluče da krenu, a znaju ih već oni koji su bili. Društvo je bilo zanimljivo, svi su bili manje – više manifestacije uticaja fizike. Različiti muzički ukusi, delovi države, škole, a svi poprilično precizni u izražavanju i zainteresovani za fiziku.
Radili smo test koji podseća na test opšte kulture (koje je profesije Havijer Solana?), zatim posle matematika sa Markom i Isidorom. Od tog trenutka, sva sećanja su mi pobutana, pa ću pisati stvari kojih se sećam, mada ne pravilnim redosledom. Imali smo i test znanja u kojem je najveću kontroverziju izazvalo pitanje koje ide otprilike ovako: “Gde lovac treba da puca majmuna koji pada sa određene visine ako su u istoj ravni: iznad, u njega ili malo ispod.” Ovo pitanje je povuklo mnoge filozofske i ekološke misli , od toga da li je uopšte dozvoljeno loviti majmune, preko kvantnih majmuna i sličnih, za naš život značajnih stvari. Vlada nam je objašnjavao Kvantnu elektrodinamiku, a što je još važnije, naučio nas je da se igramo Mafije. Prva partija je bila zanimljiva i jedino nas je umor sprečio da nastavimo. Intervjui su se vršili kad god je bilo vremena, sam protiv svih, pošteno kao i u svakoj uličnoj tuči. Svi su vraćali živi i relativno zdravi tako da se ništa strašno nije dešavalo tamo… Je l’ da?
Merili smo fraktalne dimenziju izgužvanog papira, vežba koju je inače vodio Mario. Čitav dan se radilo, do kasno u noć, a u pozadini se puštala muzika od Mocarta preko Nirvane do Halida Bešlića. U jednom trenutku sam seo i pogledao oko sebe. Svi rade, ubiše se, a saradnici im pomažu, kao da je dan. Nisam znao šta je luđe, pa sam otišao do sobe, halapljivo pojeo dve čokolade, malo se smejao, slušao muziku i na kraju se vratio kako bih završio rad. Šalu na stranu, taj mentalitet je nešto što mi se i najviše svidelo u Petnici . Rad i upornost su se cenili, a toga se baš nisam puno nagledao do tada. Imali smo i predavanje o Kvantnom računarstvu kod Mrkše. Po svojoj matematičkoj prirodi, Mrkša je predavanje, kao i neke diskusije, često svodio na “ezoteričnu” matematiku, ali to je samo činilo stvari još interesantnijim. Posebno su bili zanimljivi dokazi “koje su neki Indusi dokazivali u podrumu 15 godina”.
Išli smo i da obiđemo prirodna dobra, bilo je jako klizavo I blatnjavo, lakše je bilo kliskom spustiti se niz stepenice. A i pećina je delovala prostrana i misteriozna ( Je l’ su dobri pridevi, ne volim pećine nešto?) tu nam je ona lepa zajedinčka slika. Sećam se da se svaki dan završao ili drugi počinjao jednim tuširanjem i kratkim boravkom u krevetu, zbog formalnih ili neformalnih razloga. Dobili smo i prezentacije da radimo, a ja sam bio te sreće, zajedno sa Romanom aka “Pisanim delom”, da nam se u računarskoj sali zabaguju fajlovi, pa smo morali sve ponovo, divota. Nijedne noći nije bilo kvalitetnog spavanja, ali poslednja je provedena u sicilijanskom stilu, igrali smo se Mafije čitavo veče ( Žurka nije uspela) , i još smo navukli ljude sa drugih seminare ( Dali smo im ponudu koju nisu mogli da odbiju), pa nas je bilo preko 20.
Ne znam šta je došlo prvo, vreme za pakovanje ili umor, ali to nije ni bitno, “Sat je otkucao 12 i magija je nestala”. Upao sam u prevozno sredstvo par sati posle, zatvorio oči, otvorio oči ispred kuće, ušao u kuću, legao u krevet i zatvorio ih ponovo. Spavao sam još dugo i srećno… Dok se nisam probudio i shvatio da sam i dalje učenik u starom dosadnom školskom sistemu. Ali da se priča ne završi sa kritikom škole, ubaciću jedan opšti utisak.