Zimski seminar u junu i novoj Petnici

Otprilike nekoliko meseci kasnije, naš „zimski“ seminar je počeo u utorak, 12. juna. Presrećni, nedelju dana ranije smo mahnuli školi i potpuno zbunjeni stigli u Petnicu koja više nije ona stara sa fotografija koje su nam pokazivali, a nova se još uvek gradi. Posle kratkog upoznavanja i razgovora sa Vigorom i Ackom krenuli smo u potragu za sobama po smeštajnom objektu, ne pomislivši da možda ipak treba da od ulaza odemo levo, a da su ekolozi dobili sobe sa desne strane. Za ručkom smo zatekli čuveni petnički pasulj, i posle sat vremena počela su nam prva predavanja. 
Mrkša nas je dočekao sa limesima i funkcijama koji su posle kratke pauze za večeru porasli u integrale. Izgubljeni, posle jedne izmoljene pauze oko pola 11 (da popijemo kafu dok se prodavnica ne zatvori) smenjivali smo se na tabli i bledo gledali integrale za koje je Mrkša tvrdio da se rešavaju intuitivno.  Kada smo već izgubili svaku nadu, za to veče se predavanje završilo, sa napomenom „vidimo se sutra posle doručka“.  Optimistično smo krenuli na spavanje, i sledećeg trenutka shvatili da je 4 ujutro, a mi se pored liftova pozdravljamo sa istoričarima. Sutradan (tj. istog jutra, preciznije rečeno) nastavili smo sa integralima, koji su odjednom delovali mnogo lakše prethodne večeri, verovatno zato što smo odspavali u međuvremenu. Dobili smo anketu opšte (ne)kulture koja nas je ostavila u čudu jer smo prvi put čuli da nešto što se zove Dupla škorpija postoji, da je to pesma i da nas pitaju ko to peva. Druženje sa Mrkšom smo završili uz diskusiju koji skup brojeva je najveći, a on je istog dana otputovao i ostavio nas da radimo još jednu anketu, ovaj put da nam pokaže da fiziku verovatno ne znamo baš tako dobro kao što smo mislil. Uz grmljavinu, munje, pljusak i jedno nestajanje struje veče smo proveli sa Aleksandrom Bogojevićem, novim naučnim metodama i planovima za projekat Venera u Petnici, koje je deo mladih fizičara slušao sve do pola pet ujutro, dok Acko nije proglasio razlaz. 
Četvrtak smo proveli sa Tijanom koja nam je pričala o obradi rezultata merenja (svega dan-dva kasnije, shvatićemo koliko će nam to biti korisno) i Milošem i Sanjom iz Vikimedije koji su nam objašnjavali kako da pišemo članke (buduće seminarske radove) na Vikipediji i vesti na Vikivestima. Uveče nam je Milan objašnjavao ponešto o kvantnoj elektrodinamici i strelicama, a započeli smo intervjue sa saradnicima, po sistemu deset na jedan. Već smo počeli da mislimo da Petnica i nije toliko strašna kao što su nam pričali, imali smo mnogo više slobodnog vremena nego što smo očekivali, dok nije došao petak, posvećen uglavnom laboratorijskoj vežbi. Sekli smo kvadrate od papira, gužvali ih u loptice, mesto nonijusom merili ih šestarom na milimetarskom papiru, a onda računali koliko dimenzija ima zgužvana loptica od papira. Saradnici su nas ostavili same u učionici i jednog po jednog nas izvlačili na intervjue, već popularno prozvane ispitivanja.  Pisali smo izveštaje, crtali grafike, nosili ih na proveru, ponovo pisali, crtali, još jednom ispravljali, i konačno doživeli nirvanu kada je izveštaj prihvaćen. 
Većina je odabrala teme za seminarske koji bi trebalo da postanu članci na Vikipediji, i biblioteka je ceo dan bila ispunjena fizičarima koji su pregledali police i u očajanju pokušavali da razumeju čak i ruske zbirke, ne bi li shvatili o čemu treba da pišu i drže prezentaciju. 
Slušali smo o kvarkovima, laserima, tamnoj materiji, antimateriji, Suncu, pozitronima i rešetali predavače pitanjima sa svih strana. U međuvremenu smo došli do paradoksa vektora Ш koji je toliko trivijalan da je intuitivno jasan, banane, teorije struna na petnički način i zaključka da tangenta na svaki izraz vodi u Čačak. Glavno pitanje tih dana: Šta je čovjek i kaj će mu slobodni softver? U subotu smo ceo dan, a i noć, proveli što za računarima što nad knjigama, dovršavajući seminarske i lupajući glavu kako da u tri minuta objasnimo fiziku elementarnih čestica, kvantne računare, statistički smisao drugog principa termodinamike, Džul-Tomsonov efekat, tau leptone, helijum-kadmijumske lasere… Čitavo nedeljno prepodne, sve do ručka, trebalo nam je da svi ispričamo o čemu smo pisali, i kao nagradu dobili pohvalu od Acka za dobro urađene prezentacije i odlazak na bazen. 
Slušali smo još o matematičkoj geometriji, Kopernikanskoj revoluciji i meteorskoj astronomiji. Poslednje predavanje bilo nam je o kvantnoj fizici, gde je Đorđe odmah na početku obećao da, iako nas je Mrkša naučio izvodima, neće biti matematike. Arheolozi i istoričari su nas dozivali sa tribina, a vredni fizičari su polako shvatali zašto je kvantna toliko važna i razliku između bozona i fermiona. Posle toga smo ocenili predavanja, dobili slike, i izašli u poslednju petničku noć za ovaj seminar. Malo smo bili na žurci koju su arheolozi napravili kod nas u učionici, malo igrali mafije, malo se slikali, malo samo sedeli i pričali, i niko nije bio spreman da shvati da sutra ujutro idemo iz stanice. 
Mahali smo saradnicima kroz prozore, a na povratku je autobus Valjevo-Beograd bio pun zaspalih Petničara. Pozdravljanje na stanici je trajalo sigurno nekih pola sata, a mi smo obećali jedni drugima da ćemo svakako ostati u kontaktu, završiti članke i postaviti ih na Vikipediju, a da će većina slika otići direktno na Fejsbuk. 
Autor: Ksenija Simonović