Autor: Ksenija Simonović
Ponedeljak, prvi u mesecu, nešto posle 12 sati. Autobus iz Beograda se zaustavlja u Valjevu, na stanici opšta cika, grljenje i pozdravljanje. Stigli su Petničari. Letnji seminar fizičara, astronoma i elektronaca. U Stanici nas je sačekala ekipa francuskih studenata koji su već neko vreme bili na razmeni. Nismo stigli ni do ručka za koji je, pogađate, bio pasulj, a već smo dobili zadatak. Trebalo je da napravimo algoritam i na osnovu njega se podelimo u dve grupe, po visini. Nižu grupu je predavanje čekalo u biblioteci, po Ackovim rečima: „Jer je tamo niži plafon“, a višu-mene i još 29 momaka, u geografiji. Algoritam su, uz čuveno Đoletovo: „Ajnštajne, to je 61, a ne 71!“ osmislili i u delo sproveli Pera i Miloš, i polako smo se zaputili svako ka svom odredištu. Nas visoke čekao je Igor, a niske Savan, obojica sa istom temom-obrada rezultata, greške merenja i statistika. Jedno dugo i naporno sedenje, koje se već za par dana pokazalo kao apsolutno neophodno za bilo šta što ćemo dalje raditi. Glava punih statističkih grešaka izašli bismo na pauzu da protegnemo noge i podsetimo se ukusa petničke kafe, i tako od 4 do 8, iako smo pomalo i skretali sa teme: Raspravljali smo o Higsovom bozonu i šta tačno znači pet σ nivoa poverenja, ako 3 σ obuhvata 99,73% ukupnog uzorka. Sa ovog predavanja, Savanovog, potiče i naše buduće geslo za pisanje izveštaja: „Kao mini suknja. Dovoljno dugačak da pokrije sve što treba da bude pokriveno, a dovoljno kratak da ostane zanimljivo“. Posle večere smo se vratili u staru biblioteku, gde su nas dočekali Darth Vader, tamna materija i Tijana sa novosadskog PMF-a. Još sigurno pola sata nakon završetka predavanja, i dalje smo pričali i zapitkivali Tijanu o mogućnostima koje bi tamna materija otvorila kada bismo shvatili šta je to. Marko nam je zakazao sastanak za sutra, kao i za svaki od narednih dana, dodavši da nema kašnjenja, inače se-peva. Veče smo proveli potvrđujući da je u Petnici zaista najbrži internet u Srbiji, iako zato nema uvek tople vode. Malo smo se šetali unaokolo, gledali šta je sve izgrađeno, pričali i upoznavali se sa drugim polaznicima da bismo se na kraju uz grickalice i slatkiše okupili u jednoj sobi i bavili se crnom magijom. Na spavanje jesmo, po petničkom vremenu, otišli rano, ali to ipak nije spasilo Grigorija koji je, pametno, hteo da ugrabi priliku da se naspava, od lupanja po vratima da bi otključao cimerima kada su i oni odlučili da spavaju.
Drugi dan nam jeste otpočeo sastankom, s tim da nas je Marko, za prvi put, oslobodio pevanja. Posle doručka, prva vežba-matematičko klatno. Saradnici su nas podelili u parove, po seminarima, metodom „kako je mali Gaus sabirao brojeve“. Objasnili su nam šta i kako da radimo, kako da od matice i žice dobijemo klatno, kako da, čisto da nam bude zanimljivije, odredimo dužinu niti preko naših datuma rođenja i poslali nas u labu. Samo nam nisu rekli kako da dohvatimo cevi tik ispod plafona za koje smo morali da ih kačimo, jer su neka bila duga i preko 2m. Mali savet: Nemojte, ali ozbiljno, nemojte da se penjete na crne stolice u labi ako ih niko ne drži da se ne okreću ispod vas. Pošto su sva klatna postavljena tražili smo druge grupe sa kojima ćemo se rotirati da bismo imali različite dužine niti, merili po 20 oscilacija i trudili se da se ne upetljamo u nečiju, kako ih je Steva maštovito nazvao, zamku u vidu klatna. U ovoj fazi jedini problemi nastajali su ako bismo se zabrojali, ipak zapetljali, ili se nečije klatno u pola merenja odvezalo. Posle ručka smo prionuli na pisanje, većini ljudi prvog petničkog izveštaja. Saradnici su nam zadali rok do 5 sati, i kada smo u panici i žurbi predali poludovršene izveštaje i grafike razmišljajući kako smo za brojnu vrednost gravitacionog ubrzanja dobili 7 umesto 9.81 otišli smo kod Košija na programiranje. Većina nas se prvi put susrela sa programskim jezikom C++, i učili smo kako da napišemo program tipa „Unesi i saberi dva broja, pa vrati rezultat“. Već istog dana, posle večere smo napredovali sve do logičkih operatora, petlji, blokova komandi i nekih jednostavnijih zadataka. Sutradan je trebalo da radimo vežbu sa gnomonom, ali zbog lošeg vremena smo se opet posvetili programiranju, ovaj put kod Damjana. Radili smo zadatke, prvo na papiru, pa zaista u programu, i popodne smo dobili simulacije. Trebalo je da predstavimo klatno sa oprugom umesto niti, četiri mrava koji se jure po kvadratu, pad kapljice kiše, verovatnoću da dvoje ljudi ima isti rođendan, a napredne grupe su se bavile računanjem integrala Monte Karlo metodom i trouglom Serpinskog. Nakon zapitkivanja saradnika cele večeri i jako velikog dela noći, simulacije su konačno završene i poslate, i mislim da je to bila jedina noć kada je Petnica bila tiha. Acko je naručio lepo vreme od Rusa i stvarno je bilo sunčano, tako da smo se bavili našim gnomonima. Prvo je trebalo da smislimo kako da ih učvrstimo, a onda da svakih nekoliko minuta u toku par sati beležimo dužinu senke koju je bacao. Posle ručka smo ponovo pisali izveštaje, i posle nekoliko produženih rokova shvatili šta sve može da se uradi za 15 minuta. Poslali smo ih negde oko pola 11, i otišli da gledamo film sa kog su ljudi izlazili jedan po jedan, nije se baš najsjajnije udao. Sledećeg jutra smo dobili ispravke izveštaja i pokušavali da uhvatimo vremena da ih pišemo i šaljemo, što astronomima, što fizičarima. Naime, počele su nove vežbe. Fizičari su se u dva dana suočili sa određivanjem koeficijenata površinskog napona i viskoznosti, divergencije laserskog snopa i odnosa za vazduh, kao i sa difrakcijom na dlaci i osciloskopom. Na opšte iznenađenje i radost, u laboratoriji smo, osim opreme, zatekli i drugare iz Petničke Meteorske Grupe, Iliti PMGovce, tako da je postalo još zabavnije. Gubili smo kuglice u glicerolu, trudili se da pronađemo ručno rađeni prsten za površinski napon i svakog časa trčali od table sa zapisanom rotacijom do biblioteke ili računarske da otkrijemo šta nam je sledeća vežba. Družili smo se sa Cvicom, Leom, Stevom, Vladanom i Vladom, i pokušavali da zapamtimo što više detalja koje ćemo kod kuće uneti u izveštaj. Astronomi su proučavali termalne šumove na snimcima CCD kamerom, a elektronci počeli da sastavljaju svoja kola. Tu negde smo se pozdravili sa Marom, i u pauzama regrutovali ljude za snimanje spota pod radnim nazivom Gangam style u Petnici, koje nažalost nije realizovano. A smislili smo fenomenalne uloge, čak su naši divni saradnici sa fizike pretili Acku otkazivanjem poslušnosti ukoliko on odbije da učestvuje. Sutradan smo se prvo prošetali do mreže koju je letnji seminar arhitekture projektovao i napravio, a PMG je koristi za odmor kada ide na posmatranja, a onda su fizičari dobili poklon-paketiće i jednostavno uputstvo: „Napravite katapult, uveče je takmičenje.“ Koje je i bilo, i da nam se nije slomila kašika, katapult Krsta bi nam sasvim sigurno radio! Ovo je bilo prvo veče koje su fizičari imali slobodno. Astronomi su pisali izveštaje, a dobijali smo neproverene informacije da su elektronci i dalje u laboratoriji, ali niko nije bio siguran.
Seminar se već bližio kraju, došla je i nedelja, i uglavnom smo bili u biblioteci, birali radove iz Petničkih svezaka koje bismo da branimo i smišljali kako to da izvedemo. Tako nam je, sem pisanja n-te ispravke izveštaja, protekao dan, a te večeri je Petnicu pogodio olujni vetar, dovoljno jak da nosi kante za smeće naokolo i onesposobi sva automatska vrata, kako na labi, tako i na stacionaru, tako da smo ih od tada zatvarali (i otvarali) ručno. Pošto smo na brzinu pozatvarali prozore, bilo je potpuno prirodno da izletimo napolje, popnemo se na tribine i, trudeći se da ne poginemo, pokušamo da odigramo Gangam style. Jedan po jedan smo se predavali i odlazili unutra da se zgrejemo, i uglavnom se sutradan probudili promukli. Kao i u nedelju, dobar deo ponedeljka smo se bavili prezentacijama. Popodne smo izlagali radove, koji su na fizici bili jako raznovrsni-od merenja mase Jupitera na osnovu položaja njegovih satelita, preko merenja dimenzija kapi vode, do matematike na Fejsbuku. Iza svakog rada je usledilo pitanje „A znaš li šta rade autori ovog projekta danas?“, sve dok se nije stiglo do optičkih pinceta koje su pisali Mara i Vlada, uz zaključak „Ok, obzirom da ste se do juče družili sa autorima, nećemo vas pitati šta rade, verujemo da znate.“ Imali smo sastanak sa Vigorom, tzv. Wig show, „nešto sa perikama“. Objašnjavao nam je kako teče procedura u slučaju da pod uticajem Koka-Kole, slatkiša i drugih psihoaktivnih supstanci odlučimo da se ponovo prijavimo. Posle večere smo dovršili prezentacije, popunili ankete, dobili slike i opravdanja, čak i pohvale od Acka, i oproštajno veče je zvanično počelo. Igrali smo stoni tenis u holu, opraštali se od brzinskog interneta, pravili karaoke, svirali gitaru i u tri ujutro naručivali picu u staroj biblioteci. Naravno, bez spavanja. Pakovali smo se negde u 7 ujutro, i okupili se oko pola 8 da ispratimo bus za Novi Sad koji je trebalo da krene ranije, ali nije. Posle brzinskog doručka smo se svi spakovali u jedan, konačno pristigli, autobus i ostali budni taman toliko da se pozdravimo sa svima koji su nas napuštali već u Valjevu. Umesto u Beogradu, mi koji smo ostali smo probuđeni nešto ranije, uz naređenje da se rasporedimo u druga dva autobusa koja su se odnekud tu stvorila, pošto se naš pokvario. Potpuno bunovni smo se podelili u ta dva, i stigli u BG sa možda 5 minuta razmaka, ali taman dovoljno da ne stignemo da se pozdravimo kako bi trebalo. Otpratili smo ljude na prave autobuse za dalje, i konačno se razišli. Kući na spavanje, pisanje izveštaja, prebacivanje mozga nazad na školu, u susret postpetničkoj depresiji i smišljanju projekata za sledeće seminare, uz nadu da ćemo i na dvojci biti u ovom sastavu. Ali pre svega, da se naspavamo.