Isplati li se trčati po kiši

Mario Cekić, Aleksandar Bukva
Mentori: Vladan Pavlović, Uglješa Milić

Cilj rada je odrediti brzinu pri kojoj je opasnost kretanja u prostoru sa preprekama minimalna. Kao manje apstraktan model posmatrano je kretanje čoveka u prostoru u kojem pada kiša. Rešavanju problema se pristupilo na dva načina: putem analitičkog modela i putem simulacije. U analitičkom pristupu korišćen je idealizovan matematički model u kome je oblik čoveka aproksimiran kvadrom, a kiša smatrana homogenim fluidom. U simulaciji je korišćen model bliži realnim uslovima, oblik čoveka je takođe aproksimiran kvadrom, ali je kapljica kiše određena poluprečnikom od kojeg zavise masa i brzina. Takođe je uključen i faktor nasumičnosti koji odgovara stvarnim uslovima. Analitičkim putem su dobijena dva odvojena rezultata. U slučaju kada se čovek kreće uz vetar, opasnost kretanja opada sa povećanjem brzine, a za optimalnu brzinu se uzima najveća moguća brzina kretanja čoveka. U slučaju kada se čovek kreće niz vetar opasnost opada do neke tačke, nakon čega ponovo raste. Tačka minimuma predstavlja optimalnu brzinu. Putem simulacije razmatrani su uticaji koji bolje opisuju stvarnost. Rezultati dobijeni simulacijom smisaono su u saglasnosti sa rezultatima dobijenim analitičkim putem. Dobijeni rezultati se pored srodnih situacija mogu primeniti na polje video igara, gde treba odrediti uslove kada posmatrani objekat dolazi u dodir sa najmanjim brojem prepreka.

Kompletan rad: Isplati li se trčati po kiši